УЧИТЕЉСКИ ДОМ

  Године 1933. Југословенско Учитељско Удружење, подружница Дунавске бановине у Новом Саду је од Новог Сада купилo земљиште за изградњу Учитељског дома. Земљиште је укњижено oктобра 1935. године и плаћено 42 000 динара.  Грађевински план за зграду Учитељског дома урадио је архитекта  Данило Каћански. Вајар Карло Барањи је 1934. године израдио фигуру Ђорђа Натошевића која је касније постављена изнад улазних врата Учитељског дома.  У време када је, делимично Удружењем југословенских учитеља, изграђен Учитељски дом, председник Секције за Дунавску бановину био је учитељ Ђорђе Мирков. Потребан новац су за ту сврху давали сви чланови удружења, колико је ко тада имао. Савременик, професор Миша Лазић сећа се да их је, као ученике сомборске Препарандије, позвао разредни старешина и молио да приложе новац за предстојећу градњу. Одазив је био велики, а пошто им је речено колика је цена једне опеке, ђаци – будући учитељи су знали и са поносом истицали и то колико је њихових опека у Дом уграђено. Професор Лазић је својим прилогом уградио десет опека.  Темељи Учитељског дома освећени су  јула 1935. године, а употребна дозвола издата је већ марта месеца 1936. Завршетком градње, која је коштала 1. 300,00 динара, учитељи су добили комфорну, пространу троспратну зграду са добро планираним простором. У приземљу су биле просторије за смештај учитеља и ученика, такође и оних који су долазили или само пролазили кроз Нови Сад. На првом спрату биле су велика дворана, педагошки музеј и библиотека, која је уз велики број књига била снабдевена свим неопходним и актуелним домаћим и страним часописима. На другом и трећем спрату били су станови за издавање, а од тог новца требало је издржавати постојеће установе у Дому.  Међутим, ни учитељима се није дало да дуго користе свој Дом. После Другог светског рата нове власти су, ипак, донеле задовољавајућу одлуку да се у некадашњи Учитељски дом усели Клуб просветних радника. Све док им простор нису одузели због смештаја „Марксистичке трибине“. Клуб је по начину рада био узор за сва друга удружења у граду. Највише је у употреби била велика сала на првом спрату. У њој су организоване тематске трибине, свирао је учитељски тамбурашки оркестар, извођени су концерти класичне музике, певане су композиције Шуберта, Моцарата и Бајића, али су ипак од свих активности увек биле најинтересантније суботње игранке. Чувене су биле и заједничке прославе нових гoдина. У клубу су почеле многе љубави, договорени бројни бракови и кумства. Тих година је ово агилно удружење имало 3 500 чланова, а на њиховом челу стајао је председник, учитељ Бата Сечујски.